18: ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE NAUČNOFANTASTIČNE PRIČE

Nastavljajući tradiciju prethodnih godina, sa željom da produbimo interesovanje i čitaocima još malo približimo japansku književnost i kulturu, predstavljamo novu antologiju savremenih japanskih priča – ovog puta iz žanra naučne fantastike.
Zbirku čini osamnaest priča nekih od najprominentnijih i najpopularnijih pisaca Japana, od Masamija Fukušime čiji je doprinos naučnoj fantastici ove zemlje nemerljiv, do mladog Isuija Ogave čija ćemo dela tek čitati. Tu su i neki autori čije su priče objavljivane u prethodnim antologijama, posebno u žanrovskoj prethodnici, Antologiji japanske savremene naučno fantastične priče 141/2, kao što su Ueda Sajuri, Taku Majumura i Tensei Kono.Japanska naučna fantastika često se smatra i spekulativnom fantastikom, jer njenu okosnicu ne čine samo teme koje strogo pripadaju domenu nauke, a uže astrofizike, robotike i ostalih tipičnih futurističkih tema koje obrađuje tradicionalni SF, već zahvataju mnogo širi opseg. S jedne strane, tu su naučne teme iz oblasti istorije, lingvistike, umetnosti, ali i narodna, tradicionalna učenja i verovanja. Japan je zemlja duboko ukorenjena u tradiciju, a istovremeno i društvo koje možda i najviše gleda u budućnost kroz raznovrsna tehnološka dostignuća koja su opšte dostupna običnom čoveku. Samim tim, japanskim piscima nije potrebno da radnju svojih priča smeštaju u duboki svemir daleke budućnosti, već češće koriste neka neočekivana mesta za razvijanje radnje.Možda se najbolja ilustracija ovoga vidi u priči “Kratak je život cveta”, pisca, prevodioca i urednika prvog časopisa koji je promovisao fantastiku u Japanu, Masamija Fukušime. On je tradicionalnu japansku umetnost aranžiranja cveća, ikebanu, transponovao u budućnost u kojoj umetnici više ne koriste živo cveće u svojim aranžmanima, već svetlost koja se oblikuje u cvet pomoću kompleksnih mašina. Glavna junakinja, tokom rada na jednoj takvoj mašini, nesvesno u nju unosi svoja sećanja i osećanja, dok se ona jednoga dana ne otelotvore u lik njenog nekadašnjeg ljubavnika. Samoća, otuđenost, pitanje smisla života, sve to odjednom puca pred njenim očima, a glavni katalizator upravo je spoj nauke i tehnike i viševekovne tradicije, oličen u mašini koja proizvodi ikebanu. Taj spoj tipično je japanski, i moglo bi se reći, kao takav neophodan je da se dođe do onih tananih, složenih osećanja koja su najdublje skrivena u čoveku.Bilo kroz satiru ili ozbiljno, japanski autori vode nas u nepoznate, stvarne i izmišljene predele, i uvek čitaoca vraćaju samom sebi. Koliko god da je fantastika beg od realnosti, uzlet mašte u svetove koje čovek još uvek ne može da dohvati, negde daleko u budućnost ili u svemir, u drevne legende i narodna predanja, ona je u svojoj osnovi veoma humana. Njena osnova je uvek i jedino čovek sa svojom osećajnošću, svojim stremljenjima i dostignućima. I ma koliko da je Japan daleko od nas, koliko god da je ta kultura različita od naše, evropske, fantastika nas, kao malo šta drugo, spaja u razigranoj maštovitosti, u strahu, nadi, iščekivanju. Nudi čitaocima da odu negde daleko, kako bi stigli do sebe…