БАНДИТ ИЛИ ПЕСНИК
Да ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе
по девичанској хартији,
За ово велико моје бандитско срце песника?
– Тхе! па и ако ме осуди… ионако све сам изгубио…
Заситим ли се поезије, убићу се! грозно умрљаних очију
од свирепе јаве.
Часна реч! из крвотока једнога дана ионако пашће
последња мутна кап кише,
А онда?
Верујте, тако на моме длану пише.
Макар ме и убили у пристаништима као клептомана
који краде крваве кошуље океанских Зора,
Благословљена буди песмо моја благим отицањем
лимфатичних жљезда!
Ужасно је небо са мојих прозора…
Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике?
Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану
поезије:
Да ли овако плаче локомотива на перону,
Киша у саксофону,
Птица у Салвадору?…
И зору ту балканску за какво добро, закључану у
куферу, носим човечанству?
BANDIT OU POÈTE
Le futur me pardonnera-t-il les hiéroglyphes obscurs
sur le papier vierge,
Mon cœur gros de bandit et de poète ?
– Peuh ! Même s’il me condamne… quoi qu’il arrive
j’ai déjà tout perdu…
Si jamais je me rassasie de la poésie, je me tuerai ! Aux yeux
affreusement souillés par le réveil atroce.
Promis, juré, craché ! de toute façon un jour l’ultime goutte
boueuse de pluie s’écoulera de vaisseaux sanguins,
Et ensuite ?
Croyez-moi, c’est ainsi gravé sur les paumes de mes mains.
Même si l’on me tue sur les docks comme un cleptomane qui
dérobe les tuniques ensanglantées aux aurores océaniques,
Sois béni, mon poème, par un léger gonflement des
ganglions lymphatiques !
Le ciel par mes fenêtres est effroyable…
Ou bien c’est la nuit toujours catastrophique qui a effacé
tous les horizons ?
Voici 27 ans que je me noie dans l’écœurant océan
de la poésie :
Est-ce ainsi que la locomotive pleure sur le quai de gare,
La pluie dans le saxophone,
Un oiseau au Salvador ?…
À quoi bon apporter à l’humanité ce point du jour
balkanique fermé à clef dans ma valise ?
