BATLER KOD GETSBIJA

Eduard Limonov (1943 – 2020)
Rođen u Ukrajini, odrastao je u Harkovu, afirmisao se u Moskvi kao pesnik, da bi 1974, na „drugom talasu“ ruske emigracije dospeo u Njujork, sa ženom koja ga je ubrzo ostavila. Život Rusa u Americi i gubitak žene koju je strasno voleo teme su prvog njegovog romana „Ja, Edička“, koji je napisao 1976, objavio 1979. u Parizu, a tek 1983. u Njujorku, da bi knjiga, kad se 1991. pojavila u Rusiji, bila razgrabljena u milion primeraka.

„Roman ’Ja, Edička’ genijalna je knjiga o ljudskoj slobodi, ljubavi, strasti. . . Prosto me oborila s nogu.“ (Zahar Prilepin)

Limonov se 1991. vratio u Moskvu i osnovao Nacional-boljševičku partiju, zbog čega je više puta hapšen i proveo je nekoliko godina na robiji.Eduard Limonov je napisao još desetak knjiga, među kojima i roman „Batler kod Getsbija“ (1981), kao i roman o svom povratku u Rusiju: „Stranac u rodnom gradu“ (1992).Dok je pokušavao da nađe izdavača za „Ja, Edička“, Limonov je tri godine radio kao batler kod američkog multimilionera u Njujorku, i u tom periodu nastao je: „Dnevnik gubitnika“, iz kojeg je mnogo toga ušlo u roman „Batler kod Getsbija“.„Tamo, na ulici, birao sam najslabije, najjadnije, ružne devojke, lovio ih, zavodio, i pozivao ih kod sebe. Devojke dugih noseva, kepeci, devojke bez grudi, one kojima se dupe vuče po zemlji, devojke lošeg tena i tanke kose, one s prazninama između zuba ili veoma tankog vrata, devojke s velikim stomakom i debelim nogama – sve su dolazile kod mene. Neke nisu imale kosu i nosile su perike. (. . .) Otkrio sam da su ova odbačena ženska bića daleko senzualnija i uzbudljivija u seksu od običnih žena, i daleko zanimljivija od lepih žena.Ove svec´e koje se tope, čiji životi kao da jedva trepere, pokazale su se kao sladostrasne i neumorne. Devojke velikog trbuha zračile su takvom požudom kao majka Zemlja. Hteo sam da se skotrljam u nabore njihovog trbuha i u njima se sakrijem od nesreće. A devojke anoreksično mršavih tela, kosturi (moje omiljene), toliko mršave da se u njima lako mogao videti i osetiti sopstveni penis – gorele su paklenim plamenom.Počeo sam da ih lovim zbog sopstvene bede. Lepe žene, razmažene pažnjom, ne bi se jebale sa mnom. Nisam imao para da ih vodim u restorane i javna mesta koja podržavaju njihovu slabu senzualnost. Zato sam se okrenuo tim jadnim odbačenim ženama što se šunjaju ulicama i, u svom samoponiženju, plaše se da pogledaju u ljude. Sada ih ne bih menjao ni za harem lepotica. Niko ne može zauzeti mesto anoreksičnih i liliputanki. Žudec´i za kurcem, drže se za mene kao strasne biljke.“Limonov : Dnevnik Gubitnika