Bulgakovljev roman „Bela garda“ prvi put je u Rusiji, mada ne u celini, štampan 1924. godine. Interesnatno je to da je ovaj roman prvi put u celini bio objavljen u Francuskoj 1924. godine. Mnogi će se složiti s tim da je roman „Bela garda“ zapravo autobigrafski roman zanovan na ličnim doživljajima samog pisca u Kijevu krajem 1918 i početkom 1919. godine. Porodica Turbin je sa velikim stepenom podudarnosti porodica Bulgakov i to po ženskoj liniji. Bulgakov je roman „Bela garda“ počeo da piše 1922. godine nakon smrti njegove majke. Nažalost originalan rukpisa romana nije sačuvan. Da li je ovaj roman bio zamišljen kao trilogije teško je reći, mada postoje indicije da je Bulgakov tako nešto bio zamislio. Postoje beleške pisca iz kojih se može naslutiti da je trilogija trebala da nosi naslov „Beli krst“. No, tako nešto se ipak nije dogodilo. Junaci romana „Bela garda“ su zapravo drugovi i poznanici Bulgakova. Tako npr. kroz lik poručnika Viktor Viktorovič Mišlaevskog pisac je opisao svog druga iz detinjstva Nikolu Nikolajeviča Sigaevskog. Za lik poručnika Šervinskog piscu je poslužio još jedan njegov drug iz mladosti Jurij Leonidovič Gladirevski. Pišući roman „Bela garda“ Bulgakov je imao nameru da pokaže narod i inteligenciju u revolucinarnom kovitlacu kojem je Ukrajna u to vreme bila izložena. U liku glavnog junaka ovog romana Alekseja Turbina sasvim izvesno da će čitalac prepoznati samog Bulgakova, normalno sa određenim odstupanjima. U romanu su suprotstavljene dve grupe oficira. Prva grupa su oficiri boljševici koji su spremni sa velikim žarom direktno da uđu u borbu – to su oficiri koji vrednuju revolucinarni život, dok je druga grupa oficira ona koja se vratila iz rata i koja na osnovu svega proživljenog i viđenog hoće ljudski, a ne revolucionarni život. Bulgakov u ovom svom romanu s neverovatnom preciznošću opisuje društvena gibanja u tom vremenu. Isto tako u ovom romanu se do nepogrešivosti može videti vekovna mržnja između seljaka, zemljoposednika i oficira. U toj dubokoj mržnji jednih naspram drugih, jedni druge doživljavaju kao okupatore. U beleškama koje je Bulgakov iza sebe ostavio jasno se može videti da je on kao glavnu crtu romana „Bela garda“ video nastojanje da se uporno prikaže slika ruske inteligencije po kojoj je ta ista inteligencija najbolji deo društva u jednoj tako ostrašćenoj zemlji. Inteligencija je u tim nemirnim vremenima bila bačena u lager koji je bio obeležen kao bela garda. Zbog toga ne treba da čudi ako tokom čitanja ovog romana steknete utisak da je ovaj roman ostao u tradiciji, po odnosu spram inteligencije, Tolstojevog romana „Rat i mir“. Definitivno roman „Bela garda“ je kritika marksizma dvadesetih godina prošlog veka. Kritika jedne ideologije koja se tad opasno nadvila nad svetom. Na osnovu ovog, ali nikako samo na osnovu ovog, romana za Bulgakova se može reći da je bio pisac kod kojeg talenat za pisanje nije bio toliko dubok, koliko blistav i veliki. Dela koja je Bulgakov napisao nisu narodna. U njima nema ništa što bi moglo da direktno utiče na narod u celini. Za Bulgakova fenomen mase, naroda je velika tajna koja nije lako rešiva.
