BONSAI

Bonsai, briljantni prozni prvenac čileanskog književnika Alehandra Sambre (koji je inspirisao Kristijana Himenesa da napravi istoimeni film prikazan u selekciji „Izvestan pogled“ na festivalu u Kanu 2011), nije samo, po rečima poznate argentinske novinarke i književnice Leile Geriero, autorke Epiloga ovog izdanja, „prvi roman koji je do danas putovao nedodirljiv zadržavajući svoje kapacitete“, već je delo „pisca saapsolutnim sluhom“, u kome je „svaki pasus neophodan, u kome ništa ne nedostaje i ništa nije suvišno“; koji je, ukratko, pregled književnosti „kroz strašni, realni osećaj života“, i koji je već postao savremeni klasik. I, dodaje Leila Geriero, „lep generacijski roman o dve osobe koje su se nekada volele u Čileu, krajem dvadesetog veka, jedan strašan roman o dekadenciji i prolasku vremena, jedan kompleksan roman o književnim postupcima“.Hulio, ćutljivi junak ove knjige, sebe uverava da je bolje zatvoriti se u svoju sobu i posmatrati rast jednog bonsaija nego lutati neudobnim putevima književnosti. Ovo je, kako kaže pripovedač, „jedna lagana priča koja postane teška“, nepotpuna priča koja izaziva vrtoglavicu objašnjenu uznemirujućim nestankom jedne žene.Horhe Luis Borhes je savetovao da se piše na način kao da se uređuje, koriguje sadržaj već napisanog dela. I upravo je to uradio Alehandro Sambra u ovoj knjizi, koja nije kratak roman niti duga priča – kao što bonsai nije drvo – već rezime romana ili preciznije, roman-bonsai.„Potresna i nežna priča, od koje se na kraju krajeva srce cepa, ljubavna priča dvoje pametnih mladih u Čileu, koji u krevetu pričaju o važnosti Prusta. Čitalac je već naježen posle strašne rečenice, na samom početku: ’Na kraju ona umire i on ostaje sam, mada je, u stvari, on bio sam i nekoliko godina pre njene smrti.’ No, samo čitajuci do kraja, moguće je uhvatiti sablasni duh priče.“Žuno Dijas