Sintra „najblagosloveniji kraj cele zemaljske kugle“, engleski veliki pesnik Sutej je napisao.
Kiparisi, palme, borovi, šećerne trske, agave i rododendroni, najčudnije vegetacije tropske i severne, stene zelene od mahovine, stabla zelena od lišaja, strme padine brega zelene od fužera, a doline od meke, vlažne trave. Pijanstvo, ludilo, vrtlog zelenila.
U zatvorenim dvorištima mirišu magnolije i svugde teče voda preko mramora. U centralnom patiu je otvoreno kraljevsko kupatilo. U dnu patia popločanog mramorom je pećina sa zidovima od plave majolike. U zidovima su svugde nevidljivi otvori kroz koje – kada se puste padaju sa svih strana mlazevi vode, kao vodopad. Baš kada hoću da nagradim glavnog vrtara, obraća mi on pažnju na tablu na kojoj na engleskom i portugalskom piše da markiz de Monserate prodaje ovo svoje čudesno imanje. Za cenu se moglo saznati u ne znam kojoj agenciji u Londonu. Ne znam zašto, iznenada me je bol ispunila. Kao da sam ja, a ne markiz od Monserate prinuđen da ovu kvintu prodam. I kao pod onom tablom o prodaji čitam i jedan miltonovski naslov: Izgubljeni raj.(Stanislav Krakov, iz putopisa Čar Sintre)
