CARIGRAD

„Put u grad koji je do tog momenta bio drugi Rim, svetionik hrišćanske civilizacije na čitavom Orijentu, a od tog trenutka simbol osmanske veličanstvenosti sa bazilikama pretvorenim u džamije i sa istim onim obrisima građevina na horizontu koji se polako korenito menjaju, svakako je sudbonosan i razumljiv za jednog zapadnjaka na hodočašću. … Dokle god je Carigrad bio glavni grad hrišćanskog carstva, hrišćanski svet na Zapadu smatrao ga je tuđim, žarištem propasti i jeresi, predmetom nepoverenja. Kada postaje centar muslimanskog antihrista, prevazišavši prvi šok (između XVI i XVII veka), malo-pomalo Carigrad postaje predmet želje, podsticaj egzotičnih maštanja, cilj književnih pohoda. Dokle god je bio gotovo isti kao hrišćanski zapadni deo sveta, nisu ga voleli, a kada postaje potpuno drugačiji, postaje hram posebnosti.“Umberto Eco Jutrošnji prizor nestade. Onaj Carigrad, sav od svetlosti i lepote, jedan je neverovatan grad, raštrkan po beskrajnom smenjivanju brežuljaka i dolina. To je lavirint ljudskih mravinjaka, grobalja, ruševina, opustošenih mesta, nikad ranije viđena mešavina civilizacije i varvarstva koja predstavlja sliku svih gradova sveta i skuplja u sebe sve prizore ljudskog života. Od velikog grada postoji samo skelet, čiji je mali deo u građevinama, a ostalo je jedna ogromna gomila daščara, beskrajni azijski tabor u kome vrvi nikad prebrojano stanovništvo, ljudi svih rasa i svih vera. Veliki je to grad u preobražavanju, sastavljen od starih gradova koji se raspadaju, od novih gradova koji su juče nikli i od drugih koji upravo nastaju. Sve je u neredu. Svuda se vide tragovi mukotrpnog rada: brda probijena, brežuljci razrovani, predgrađa sravnjena sa zemljom, veliki drumovi započeti sa izgradnjom. Ruševine i ostaci su beskrajno rasuti po zemljištu trajno izmučenom ljudskom rukom. To je jedan nered, zbrka različitih prizora, neprestani niz neočekivanih i čudnih panorama da vam se pamet zavrti. Ako pođete do kraja neke otmene ulice, zatvorena je provalijom. Ako izađete iz pozorišta, naći ćete se među grobovima. Stignete li do vrha kog brda, videćete pod nogama šumu a na brdu pred vama neki drugi grad. Predgrađe kojim ste malopre prošli vidite, okrenuvši se iznenada, na dnu duboke doline, sakriveno među drvećem. A ako skrenete iza neke kuće, eto luke. Siđete li nekom ulicom, nestade grada, i nalazite se u pustom tesnacu odakle se vidi samo nebo. Naselja se iznenada pojavljuju, skrivaju se, iskaču neprestano nad glavom, pod nogama, iza leđa, daleko i blizu, na suncu, u seni, među šumama, pored mora. Napravite li korak napred, vidite beskrajan prizor. Koraknete li natrag, ne vidite više ništa. Dignete li glavu, hiljade minareta. Siđete li za pedalj, svi nestaju. Putevi, beskrajno isprepletani, vijugaju među brežuljcima, penju se na bedeme, idu tik uz ponore, prolaze ispod akvadukta, rastavljaju se na uličice, spuštajući se na stepeništa, usred grmlja, tvrđava, ruševina, među pesak. Na trenutak, kao da veliki grad odahne u seoskoj samoći, a onda ponovo počinje gušći, šareniji, veseliji. Ovde se prostire, tamo se penje, malo dalje se obrušava, razilazi se, pa se opet skuplja, na jednom se mestu puši i diže buku, na drugom spava, na jednoj se strani sav crveni, na drugoj je sav beo, na trećoj preovladava zlatna boja, četvrta strana predstavlja brdo cveća. Elegantan grad, selo, vrt, luka, pustinja, pijaca, groblje, smenjuju se bez kraja, uzdižući se stepenasto jedno iznad drugog, tako da se sa nekih vrhova samo jednim pogledom mogu obuhvatiti sve raznolikosti čitavog predela. …Od svih opisa dolazaka u Istanbul možda je najpoetičniji opis jednog autora koji je međunarodno manje poznat od Nervala, Gautiera, Flauberta i Lottija, istanbulskih putopisaca. Reč je o Edmondu de Amicisu. U Italiji su svi mladi (počev od 1886. pa sve do moje generacije) odrastali uz njegovu knjigu Srce (Cuore). Međutim, De Amicis je bio i izvrstan putopisac i to je pokazao u delu Carigrad (1877), prelepom putopisu koji mi je pravio društvo na mom prvom putovanju u Istanbul. Umberto Eco