Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u Parizu aktivistički kružok na Sorboni spaja Žorža, studenta istorije i zaljubljenika u pozorište i Sema, grčkog Jevrejina i jednog od glavnih aktera okupacije Politehničke akademije u Atini. Sem u Žoržu prepoznaje mladog i naivnog sebe: nošenog idealima, srčanog, crno-belih pogleda na svet i, nakon decenije burnog prijateljstva, na samrti, zahteva od Žorža da ispuni njegovu poslednju želju. Terminalna bolest sprečila ga je da u zaraćenom Bejrutu postavi Anujevu verziju Antigone, sa glumačkom ekipom sačinjenom od svih etničkih grupa koje učestvuju u konfliktima, te moli prijatelja da on postavipredstavu. Teška srca, s dubokom sumnjom u naivnu premisu da umetnost može da donese mir, Žorž napušta svoju ženu i saborca Oror i njihovu malenu ćerku Luiz i odlazi u Liban.
Po prvi put suočena s realnošću pravog rata, Žoržova zapaljiva retorika utihnjuje i otvara prostor za nedoumice, ispitivanje sveta i sebe u njemu. Reči poput sloboda, žrtva ili osveta, koje su nekada bile samo romantičarski slogani na plakatima, olako izgovarane po francuskim amfiteatrima, odjednom postaju isključive i opipljive. Žorž nas uvlači duboko u srce dvostruke antičke tragedije smeštene u savremeni kontekst, one na pozornici i one na frontu. Kroz te dve prizme postavlja nam pitanja koja se ponavljaju od Sofokla, preko Brehta do samog autora, Šalandona: Kada mimezis govori istinu celovitiju od same realnosti, a pred kojim izborima reči prestaju da postoje?
