Pisanje dnevnika je kao pogled iz emigracije. Onaj ko ga piše već je odmah u exilu, ono o čemu piše, to je zemlja njegove zbilje, koju je napustio. Tako je on u progonstvu od sopstvenih događaja, koji su do skora bili njegovo rodno tle, a sada, pošto su prošli, ispada kao da je iz njih izbačen, proteran, izgnan.
1.584 rsd1.980 rsd
„Sad mi je jasno šta znači biti dekadent, pa to je upravo ovo kako trenutno živim, sam, neobavezan, slabo odgovoran, samostalan, lako odbojan, neutralan, nultog raspoloženja, izbirljiv, utanačen, ali protiv tuđe utanačenosti, čist, s mnogo cveća po sobama, uz muziku, ponovo čitajući pročitano, ponovo pišući napisano, ispitujući bez grčevitosti svoja stanja, sećajući se, dovodeći štošta u vezu, pronalazeći nešto čak i u najtrivijalnijim filmovima, kao i u najkonvencionalnijim pojavama, biti tačan (samo nedekadenti su netačni), ne javljati se nikome, šaljući samo kratke poruke izabranima, kupovati malo i dobro (kruh, vino, mleko, jaja, jagnjetinu, tunu, šunku, voće, kavu, buter, kozji sir, celer, patlidžane, orahe, špinat, grašak ), preskočiti svaki praznik, prezreti pušenje, vožnju biciklom, biti uredan, biti zdrav (jer nedekadenti su bolesne životinje), odbaciti nošenje majice ispod košulje, vožnju liftom sa nepoznatim, zazirati od zvona na vratima.“
