„Evropa i srpsko pitanje je najbolji, sažet pregled politike velikih sila prema Srbima u 19. veku. Vasilj Popović je ovde prikazao i protumačio odnos Rusije, Austrije, Britanije, Francuske, potom Nemačke i Italije, u rasponu od jednog veka, prema Srbiji, Crnoj Gori i neoslobođenim delovima srpskog naroda u susednim carstvima. Proučio je, međutim, i odnos Srba prema politici velikih sila, kako su „udešavali svoje držanje prema njoj, i kako je ta politika uticala na njihovu sudbinu u najodlučnijem periodu naše prošlosti“. Srbi su, kroz ceo 19. vek, „udešavali svoje držanje“, ali glavni cilj, samostalnost i slobodu u odlučivanju o sopstvenoj sudbini, uprkos volji velikih sila, nisu menjali.Pojam „srpsko pitanje“ znači, kako Popović objašnjava, „pitanje nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja“. Ono je otvoreno u približno isto vreme kada i italijansko, nemačko i slična nacionalna pitanja toga doba. To je bilo moguće, kako primećuje Popović, tek posle Francuske revolucije i uspona načela liberalizma i demokratije u evropskoj politici. Formalno, diplomatski, srpsko pitanje postavljeno je pred evropske sile, kao spremno za rešavanje, tek u Aneksionoj krizi 1908–1909. godine. (…)Srbija kao da se, u našem vremenu, posle razbijanja Jugoslavije, vratila u geopolitički položaj iz 19. veka. Nesvesna sopstvenih diplomatskih tradicija, ona još traga za ciljevima i smislom svoje spoljne politike. Borba za puki opstanak, koja joj je nametnuta, ne može da bude njen visoki ideal. Postoji li danas „srpsko pitanje“? Ima li na silu rasparčani srpski narod pravo da obnovi ideju oslobođenja i ujedinjenja? Knjiga Evropa i srpsko pitanje svedoči o tome kako su tobože nedostižni ideali, zahvaljujući pameti i hrabrosti naših predaka, kada je za to sazrelo vreme, postali stvarnost.“ (Iz predgovora prof. dr Miloša Kovića)
