Pozorište u paklu promalja se kroz svekoliku svetsku književnost, od Dantea do Bulgakova, od Getea do Tomasa Mana, a đavo koji iskušava junake uvek je figura nekog višeg načela kojim se uspostavlja ravnoteža. Šta se, međutim, događa sa čovekovom dušom kada pakao izgubi mitski i religijski oreol i postane njegova stvarnost, njegov jedini život? Drama Moskvičem do pakla nastojanje je autora da dodirne on najbolnija mesta koja su se stekla u jednom mladom životu, i njihovim ogoljavanjem i bezrezervnim samosuočavanjem pokuša da, ako ne prevaziđe, a onda zaceli to teško breme krivice, gubitka i tragedije, koje nastane kada se iz nehata ugasi život voljenog bića.
I kako je to već veliki pesnik rekao da je đavo deo one sile koja praveći zlo vazda dobro stvara, i knjiga Moskvičem do drame „U paklu“ kroz ispovednu prozu autora i njegove autopoetičke i autobiografske zapise koji prate i njegov životni usud i samo pisanje drame, pokazuje jedinstvenst tog pakla u sebi i raja čiste emocije koja ne sagoreva nikad, nego menja oblik, isceljuje i daje pogon da se živi i dalje.
