NAJGORI DAN ZA UMIRANJE

Pred čitaocima je nova knjiga priča Rajka Lukača u kojoj se u centarčitalačke pažnje dovode zavičajne teme, najčešće inspirisane autentičnimdogađajima iz druge polovine minulog veka. U pitanju su jezičko-stilskibogati pripovedni kolaži raspodeljeni u četiri narativne celine:„Jednodnevne i jednovečernje priče”, „Logoraši”, „Nekrolozi” i„Velegradske vedute” u kojima priča i fikcija postaju neumorni igrači uotkrivanju jednog alternativnog sveta koji postaje pandam surovoj igriIstorije što već vekovima traje na prostoru Balkana i ostavlja neizbrisivetragove u trajanju balkanskih naroda, ali i pojedinačnih Bića-svedoka.

Tako pisac knjigu započinje ciklusom o nizu događaja koji se odigravaju „u jednom danu” ili su ispričani „u jednom dahu”,čineći da sve ove priče o nesvakidašnjim trenucima životapostanu učinkoviti poetički postupak koji zadržava pažnju čitalaca neizvesnošću i pripovednom napetošću,kao pravi ključ za otvaranje novih poglavlja knjige.Naredna dva ciklusa – „Logoraši” i „Nekrolozi” – snažnim aluzivnim naslovimaupućuju sa jedne strane na priče „patnika rata”,Jevreja i logoraških zarobljenika, na mozaike sećanjalogoraša od Zemuna do Norveške i logoraša iz Jasenovca,dok sa druge strane sedam nekrologa za borce i civile koji su poginuli iliumrli u ratnim vremenima 90-ih, satkani od junaštva i kukavičluka itragičnih sudbina vukovarskih, kninskih i ozrenskih ratišta, tvoreupečatljive i žive slike o svakoj pojedinačnoj sudbini.Autor prožima lokalne, ruralne priče sa onim urbanim, tvoreći timeautentičnu „poetiku prostora”, pa nije slučajno što će se u poslednjemciklusu knjige naći pet vrlo kratkih „priča-scena” sa velegradskih ulica.Tako, nevidljiva ruka pripovedača tematski zaokružuje Priču i uspostavljasvojevrsnu celovitost, dok istovremeno, u širokom spektru značenja, otvaramogućnosti recepcije ovog dela kao kompleksne jezičko-stilske gravuresopstvenog Tvorca, bez konačne dovršenosti, koja će čitaoca iznovaostaviti zapitanog, pred samim sobom i pred teretom Istorije.Rajko Lukač (1952, Međeđa) savremeni je srpski pesnik i prozni pisacsrednje generacije, takođe poznat i kao pisac za decu. Neke od njegovihzapaženih proznih knjiga jesu: Čipkarska škola, Arhivske grobnice i Diviti rukopisi (2017) za koju je dobio nagradu „Janko Veselinović”.