“Oko podneva” predstavlja seizmografski zapis takozvane niske događajnosti jednog osvedočenog uzorka beogradskog urbaniteta. No, daleko je ova proza od pukog registrovanja dorćolske podnevne mikrodogađajnosti, ona je pre svega osoben zgusnuti rukopis o malim gibanjima svakodnevlja u kojem se nenametljivo smenjuje lelujajuće znakovlje nekadašnjih navika i moda zajedno s jednako nesraslim znacima novog vremena. Sve u ovoj prozi kratko živi i ništa se ne ponavlja, ukazujući nam u tom niskomimetičnom iskrenju života jednog amblematičnog dela velegrada na dijalektiku običnog života, ali i na mogućnost da se kroz nju pokažu neuroze epohe, bez da se poseže za velikim društvenim frakturama i junacima našeg doba. Junaka ovde nema, Paunović im ne uskraćuje samo karakter nego i minutažu za moguće ostvarenje tog statusa, a to je moćna poruka ovog u običnosti očuđenog rukopisa koji upravo korespondira s vremenom u kom junaka više nema, ili su, možda, svi postali junaci, što nam dođe na isto. Svako ko se pojavio u ovom tekstu samo je minuo, ostavljajući svoj izgled, gest, odeću ili parče uhvaćenog govora u zalog jednoj široj slici običnog života, koji se odvija između pohabanih firmi negdašnjih zanatskih radnji, drčnih logoa savremenog konzumerizma, jetkih i lirskih grafita, tramvaja i golubova. I neće biti da je ovde sve obično i posloženo u svom svakodnevnom ritualu, ima ovde, kada se razgrne, kuljajuće drame koja dolazi iz zbira životnih ispraznosti. I zato, koliko je ovo Dorćol oko podneva donekle je i Dorćol tačno u podne.
Marinko Vorgić, pisac i književni kritičar
