Zoran Ljubičić se u svojoj knjizi kratkih priča "Otkopčavanje", ovoga puta priklonio savremenoj komunikaciji, kako bi ohrabrio "nove" čitaoce veštinom, da se u maloj formi može ispričati roman. Autor je majstorski pobegao od aforizama, kiteći svoje rečenice o neobičenim situacijama. Posle svake priče ćete verovatno zastati i razmisliti.
792 rsd880 rsd
Jedan stari egipatski natpis iz Novog carstva glasi:
„Knjiga je vrednija od svih spomenika, jer ona sama gradi spomenik u srcu onoga koji je čita”.
Posle čitanja rukopisa „Otkopčavanje”, odmah sam ga video u obliku knjige, i odmah se setio da negde u svom dnevniku „Salita agli orti” imam prigodnu sentenciju za emotivno iznenađenje, koje me obuzelo. Kao da su se stari Egipćani umešali, neimarski kako su umeli, u stvaranje ove knjige!
Autor Zoran Ljubičić se ovoga puta priklonio savremenoj esemes komunikaciji, ne da bi ugodio „novim” čitaocima, koji ne žele da gube vreme čitajući romane i pripovetke, već da ih osokoli veštinom da se u maloj formi može ispričati roman. Mogao je mirne duše da im citira Hemingveja, koji se kladio da može da napiše priču u šest reči! I dobio je opkladu, za priču:„Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.”Onaj ko voli da čita – čitaće i „Rat i mir” i „Otkopčavanje”, sa istim uživanjem. Uostalom, i sam pripadam toj vrsti čitalaca. Bertrand Rasel kao da je čuo ove moje reči kad je zapisao: „Kad uživate u gubljenju vremena, onda to nije gubljenje vremena! ”Zoran Ljubičić je majstorski pobegao od aforizama, kiteći svoje rečenice o neobičenim situacijama, sličnim nonsensu Danijela Harmsa, a poetski bogatim kao kod Mike Antića. Kada u priči „Uvek” napiše „Pamtim ono što ne vidim”, kao da slušamo zapitanog Miku: „Šta će nam narod, kad imamo ljude? ”Posle svake priče čitalac će zastati i razmisliti. Ili će priču usvojiti zdravo za gotovo, ili će pokušati da je završi u sebi, da joj doda još neko značenje. Tako čitalac postaje piščev saradnik, koautor, ili u najmanju ruku – zahvalni sledbenik. Još ako se prepozna u priči „Beleška pisca”, u rečima: „Sve što uradi čini mu se nekako poznatim, kao da ne živi prvi put”, onda će nastaviti da traga i dalje za svojom biografijom u Ljubičićevim pričama. Nasmejaće se posle priče „Beznadežno”, jer je i sam svojevremeno kidao listiće, preslišavajući se da li ga devojka, ili devojku dečak, voli ili ne voli, ali su bili mudriji, izbegli su travku sa parnim brojem listića!Ljubivoje Ršumović, iz Pogovora
