Iako se Petroviceve kratke price tematski najčešce kreću u sferi bračnog i porodičnog života, govoreći o izazovima ljubavi i seksualnosti, nežnosti i nasilju i njihovoj neraskidivoj vezi, ovakav opis lako može da vas zavara i navede na pogrešan trag. Eksperimentišući u različitim podžanrovima fantastike i kriminalističke priče, ne zaboravljajući istovremeno na lekovitost humora i intrigantnost apsurda, autor u svakodnevicu uvodi duhove, vanzemaljce, uklete kuće i oživele slike, a svog citaoča sprovodi kroz groteskni svet pomerenih odnosa stvarnosti i mašte, iza kojeg iščitavamo aktuelne probleme savremenog čoveka. Bilo da ste ljubitelj Kereta, Kafke ili Kišona, uživaćete u išcašenom svetu Petrovicevih junaka.
… Tek što je napunila dvanaest godina, moja ćerka već ima sopstvenog duha kojeg nikako ne uspevam da vidim. Slušam kroz zatvorena vrata kako se domunđavaju u njenoj sobi ‒ nekad šapuću, a nekad se samo kikoću; ali kada otvorim vrata, svaki razgovor prestaje i ja osim ćerke u sobi ne vidim nikog. „Pa jel’ ti vidiš šta se dešava?”, pitam svoju ženu, koja se smeška zločesto. „Vidim, vidim, nego šta.”
„Ja ne vidim”, kažem i samo sležem ramenima.
Iako moja žena smatra da se to kad-tad moralo dogoditi i očigledno je da joj takva situacija pričinjava nekakvo morbidno zadovoljstvo – kad god pokrenem tu temu, nepre-stano se smeška – meni ni na kraj pameti nije bilo da bi tako nešto moglo da nas zadesi.
…
Moja ćerka ima četrnaest godina i njen duh je sve češće posećuje. Sada već dovoljno samouveren da slobodno prolazi pored mene i govori „dobar dan”, nekim neskladnim, zavijajućim, užasnim glasom, nalik raštimovanoj žici violončela, od kojeg se ledi krv u žilama. U prostoriji tada naprasno zahladni i ja se nesvesno povlačim unazad, ne znajući odakle treba da se branim, pritiskam leđa o naslon fotelje ili zid, a jednom prilikom čak o sedmogodišnji fikus koji moja žena odgaja „od klice, zaboga“…
