Zašto pisci pišu i objavljuju? Postoji puno odgovora na ovo načelno pitanje, ali jedan od čestih i objektivnih glasi: da bi svedočili o svom doživljaju sveta i da bi ostavili trag o sebi, o svojoj okolini, o svom vremenu... Čini mi se da je Saša Paunović upravo zato pisao svoje kratke proze – kao svedočanstva o sebi, o svojoj okolini, o vremenu u kojem je živeo, kao i mestima na kojima se odvijala njegova životna priča.
Pariz i obale Sene je Saša Paunović relativno dobro upoznao, radeći u velikom gradu razne poslove, od cepača karata za ringišpil u luna parku do zaposlenja u industrijskoj robotici – tako da ga ne divinizuje. S druge strane, Saša je pre Pariza dobro upoznao i svoj rodni grad i njegovu okolinu, kao i obale Dunava, pa ni Smederevo nije predstavljao, u mašti ni na papiru, kao nekakvo idealizovano mesto. Ali i Pariz i Smederevo, dve najvažnije urbane tačke u svom životu, Saša Paunović je voleo i trudio se da ih razume u složenosti njihovih simboličkih i realnih značenja.Verujem da ćete sa pažnjom i setom pročitati njegovu iskreno napisanu knjigu o izgnanstvu i nostalgiji. U njoj je odnos privatnih, egzistencijalnih priča i globalnog, istorijskog plana, na najširem horizontu u mnogo čemu tragičnog istorijskog doba, dobio poštenu ličnu interpretaciju – a to je suština Paunovićevog autorskog pisma.(iz predgovora Vase Pavkovića)
