Kada Pjuriti PipTajler bude otišla u Boliviju da volontira na hakerskom Projektu Sunčeva svetlost, harizmatičnog aktiviste i zagonetnog provokatora Andreasa Vulfa, neće ostaviti iza sebe mnogo toga za čime bi mogla da žali: studentski kredit koji ne može da otplati, sobu u haotičnom ouklendskom skvotu, šefa koji ne prestaje seksualno da je uznemirava, nepodnošljivu i previše privrženu majku posvađanu sa celim svetom i oca... koga nikada nije upoznala. Vreme provedeno u bolivijskoj komuni potpuno će joj promeniti život i dotada nerazmrsivo klupko njenog identiteta počeće da se odmotava. Frenzen uporedo prepliće još nekoliko narativnih tokova kojima čitaoca vodi u Istočnu Nemačku, zemlju kojom vlada tajna služba Štazi i gde se krije mračna tajna koja će biti zamajac čitave priče, u savremeni Denver i hektični svet (vikiliks) žurnalizma i afera u kojima je neko spreman da iznese nuklearnu bojevu glavu iz baze samo da bi fascinirao devojku. Skoro svi junaci ove priče u potrazi su za čistotom (purity) u bilo kom obliku, koja bi dala smisao njihovom postojanju.
Glavna tema ovog dela opet je porodica i intimni problemi pojedinca unutar nje. Mali čovek, pogubljen u eri internet kulture, kada je skoro nemoguće sačuvati svoju privatnost, pokušava da se zaštiti od interesa velikih svetskih korporacija, brutalnosti državnih aparata i potrošačkog društva koje ubija i poslednje tragove individualizma i duhovnosti u njegovom biću. Sada već možemo da kažemo da je Pjuriti, uz romane Korekcije i Sloboda, završni deo trilogije kojom će se u budućnosti meriti svetska književnost s početka XXI veka, jer niko univerzalnije, bolje i uverljivije od Frenzena ne opisuje duh našeg vremena.
