POZNAVANJE ČOVEKA

Se­ti­mo se sa­mo ko­li­ko bi bi­lo ču­de­sno i po­mi­sli­ti da čvr­sto uko­re­nje­na bilj­ka ose­ća i mi­sli i da bi u ne­mo­guć­no­sti da se po­me­ri, mo­ra­la mir­no da če­ka ne­ki bol ko­ji mo­že da pred­vi­di, ali od ko­ga ne mo­že ni­ka­ko da se oču­va; ili, kad bi­smo za­mi­sli­li da bilj­ka ima ra­zum i slo­bod­nu vo­lju, dok je u isto vre­me već una­pred is­klju­če­no da bi ika­da tu svo­ju vo­lju mo­gla i upo­tre­bi­ti.
Pro­šlo je osam de­ce­ni­ja od ka­da se pr­vi put po­ja­vi­la knji­ga Po­zna­va­nje čo­ve­ka i se­dam­de­set pet go­di­na od smr­ti Al­fre­da Adle­ra. Ova knjiga na­sta­la je kao zbir pre­da­va­nja odr­ža­nih u Be­ču, pred pu­bli­kom ko­ja se su­sre­la sa no­vim po­gle­dom na sa­mu srž ljud­skog bi­ća. Adler je je­dan od pr­vih psi­ho­lo­ga ko­ji je is­ti­cao po­tre­bu, raz­li­ku i zna­čaj me­đu­ljud­skih od­no­sa, kao i so­ci­jal­nih či­ni­la­ca ko­ji uče­stvu­ju u for­mi­ra­nju lič­no­sti. Sva­ki po­je­di­nac kao sve­sno, od­go­vor­no, ra­zum­no, a dru­štve­no bi­će – so­ci­jal­no for­mi­ra­no, mo­ra i mo­že da ob­li­ku­je svo­ju sud­bi­nu.
Uticaj Po­zna­va­nja čo­ve­ka na psi­ho­lo­gi­ju i da­nas je ne­mer­ljiv. Pre­ko so­ci­jal­ne psi­ho­a­na­li­ze pa do hu­ma­ni­stič­ke, eg­zin­sten­ci­jal­ne i per­so­na­li­stič­ke psi­ho­lo­gi­je, osta­vlja ve­li­ki uti­caj i ne­iz­bri­siv trag.
Ob­li­ko­va­nje lič­no­sti i in­ter­per­so­nal­ni od­no­si stva­ra­ju mo­guć­nost za iz­grad­nju sve­ta ko­ji nam je neo­p­ho­dan.
Ne­ve­ro­vat­no, ali isti­ni­to je da je ova knji­ga su­per­i­or­ni­ja u od­no­su na ve­ći­nu knji­ga po­pu­lar­ne psi­ho­lo­gi­je ko­je se da­nas ob­ja­vlju­ju. Nje­go­va hu­ma­na i objek­tiv­na vi­zi­ja re­ša­va­nja psi­ho­lo­ških pro­ble­ma omo­gu­ća­va shva­ta­nje sve­ta i kre­a­tiv­nost ko­ja se na­la­zi u po­je­di­nač­noj lič­no­sti sprem­noj da se oslo­bo­di.
U sve­tu ko­ji nas okru­žu­je – ova­kav na­čin raz­mi­šlja­nja, ob­ja­šnje­nja i uputsta­va mo­žda nam je po­treb­ni­ji ne­go ikad ra­ni­je.