Skoro svaki roman pripoveda neku priču o svom glavnom junaku, a neretko i o pripovedaču koji se s tim junakom ne poklapa. Roman koji je pred vama nije izuzetak – osim što nosi naslov Pripovedač, a pripovedač u Pripovedaču nije onaj koga bismo očekivali. Ovoga puta pristaje da ostane tek tipski, gotovo neprimetan lik, prepuštajući autoru da sam vodi književni ples ispunjen suptilnom fantazijom, pronicljivošću i istinom.
Pripovedač u ovom romanu je neko drugi – glas koji nikada ne govori u prvom licu, ali pažljivo prati jednog naizgled običnog gospodina (koji je, pritom, i sam pripovedač, verovatno romanopisac) u ljubavnoj priči u kojoj se ostali likovi ponašaju zbunjeno ili dvosmisleno. A to je zato što naslućuju, ili ne mogu da ignorišu, njegovu pripovedačku prirodu – njegovu ulogu gotovo nevinog lopova, varalice koji prisvaja svako biće, prizor, ambijent ili pejzaž koji bi mogao postati materijal za budući roman.
On izbegava osudu drugih posmatrajući izdaleka, radije nego da učestvuje. Bačen među ljude, otkriva se kao samozadovoljni varalica, „pravi mali svetac, nepodnošljiv, uvek veseo, uvek ljubazan, uvek pun poštovanja”, koji je „kao i serijske ubice za koje se uvek čudimo što su bili dobri muževi, dobri očevi i dobri drugovi”.
Pripovedač je roman o unutrašnjoj napetosti koju mnogi pisci osećaju: s jedne strane, pisanje im je nužno, gotovo životvorno; s druge, postoji tiha želja da jednog dana budu celi i bez njega – da ne moraju stalno da posežu za pisanjem kako bi se osećali ispunjeno. Jer kreativnost ne dolazi samo iz nadahnuća, već često iz nedostatka, rane ili unutrašnje praznine. Pisanje tada postaje način da se taj prostor ispuni, da se savlada ono što u stvarnom životu ne umemo da živimo ili izrazimo.
