Biljana Jovanović (1953– 1996), će definitivo biti upamćena kao neko ko je svojom pojavom kasnih 70-ih i početkom 80ih uneo osveženje na domaćoj književnoj sceni. Kada je objavila svoj prvi roman „Pada Avala“ (1977), unela je pravu pometnju zbog sadržaja koji je sa sobom nosio necenzurisani jezik jedne savremene i osvešćene žene, a zvanična kritika dugo je bila u nedoumici. Uspela je da predrasudama vezanim za žensko pisanje suprotstavi ironiju, cinizam i pre svega slobodu izricanja onoga što je nekada predstavljalo tabu za seksualne i ideološke norme. U romanu Psi i ostali koji je prvi put objavljen 1980.
godine u izdanju Prosvete, Biljana će domaćoj književnoj sceni tada, predstaviti nov tip književne junakinje, drugačijeg senzibiliteta i drugačije psihostrukture – jednu buntovnu, pomalo neurotičnu ženu-devojčicu. Inače, sam roman odiše hipersenzibilitetom i skoro oguljujućim pogledom na svet, u kom su ljudske duše („nevidljive mere svih stvari“) uglavnom stešnjavane, varane, povređivane, ugrožavane genetikom, samodestrukcijom, prošlošću. Pored romana „Psi i ostali“ i „Pada Avala“, objavila je i roman „Duša jedinica moja“ (BIGZ, 1984), zbirku pesama „Čuvar“ (1977), drame: „Ulricke Meinhof“, „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). Objavila je i zajedničku antiratnu prepisku (sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić) „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (1993). Prerana smrt prekinula je stvaralačke uzlete ove srpske književnice. 2006. godine povodom obeležavanja 10 godina od smrti književnice, zvanično je ustanovljena i književna nagrada „Biljana Jovanović.“
