Koja je najbolja prilika za pospremanje, za bacanje nepotrebnih, nagomilanih stvari, za pronalaženje onih za koje smo smatrali da smo ih davno izgubili, za arhiviranje, za slaganje i preslaganje? Tako opsežan zadatak čovek si ne može davati često u životu. Najbolja je prilika za to selidba. No često selidbe znaju biti hektična pakovanja u kutije koje će ostati neotvorene. Retki su oni koji mogu da rade inventuru, sagledavaju stvari i polako o njima odlučuju.
Pred nama je upravo jedna takva knjiga, Selidba Miljenka Jergovića. U već mitskom književnom mestu, na sarajevskom Sepetarevcu, u stanu svoga odrastanja, u kojemu mu je umrla majka, u koji se slila većina ostavštine Stublerovih i Rejcovih, autor prebira po dokumentima, po knjigama, po materijalnim i nematerijalnim ostacima, po istoriji jedne kuferaške porodice. Predmeti i dokumenti, novčanik, partijska knjižica, češagija, dedini pokušaji autobiografije i još mnogo toga pripovedaju priču ne samo jedne porodice već i jednog grada, detinjstva i odrastanja u kojoj autor ne štedi nikoga, a ponajmanje sebe i svoje bližnje.
Stan na Sepetarevcu iznova se pred nama materijalizuje sobu po sobu, sa svakim komadom nameštaja, ali, što je još važnije, i sa svim sudbinama ljudi koji su ga nastanjivali ili pohodili. Selidba nije samo knjiga, ona je mnogo više od toga, ona je istinski muzej, katalogizovan po najstrožim i najgenijalnijim pravilima struke, ali ne muzejske, nego spisateljske.
