Posthumno objavljena memoarska fikcija, kako je klasifikuju neki kritičari, Špijun iz prvog lica, ređa slike prošlosti i sadašnjosti iz života protagoniste koje sadrže kaleidoskopsku lepotu. Sekvence iz porodičnog života, uspomene sa snimanja, anegdote koje su zaostale u ponekom kutku svesti, u telu koje odbija poslušnost, građa su od koje je sačinjeno ovo u isto vreme tragično i komično delo, poslednji tekst Sema Šeparda.
713 rsd792 rsd
Figura usamljenog jahača koji s uzvisine posmatra prostor pred sobom u nameri da sagleda vlastito mesto u njemu, kao i sve ono što bi moglo da predstavlja pretnju, jeste vestern arhetip koji nepogrešivo uokviruje lik i delo Sema Šeparda… Teško je svesti takav život na nekoliko pasusa, na vikipedijsko nabrajanje onoga što je snimio i objavio, na Pulicerovu nagradu i nominaciju za Oskara. Jedno je sigurno – vremenski luk, od dana kada izgladneli Stiv Rodžers u Njujorku donira svoju krv da bi mogao da kupi čizburger, do dana kada Sem Šepard diktira poslednje rečenice Špijuna iz prvog lica, opasuje punoću, doslednost vlastitom osećaju za jezik i stvarnost, uronjenost u istinsku emociju, ma kako bolna ona bila.
