„Dede“, šapne glasno dječak, „kako vrag izgleda?“ „Ko i čovik“, otpovrne mu starac, „tako ga je moj ded jedanput vidil.“
Tim rečima započinje novo literarno putovanje Damira, lirska bravura u kojoj neimenovani deda i unuk iz autoru bliskog ambijenta Like kreću u potragu za nečim misterioznim, strašnim i sudbonosnim. Deda u kostima nosi mnoga iskustva o kojima je spreman da progovori, kao i ona koja bi radije da prećuti. Za razliku od njega, unuka tek čeka obred inicijacije u svet. Njega vodi naivna znatiželja, nemir bića žednog iskustva, i možda će upravo ovo putovanje, istovremeno bezbrižno i oprezno, u zavisnosti od toga iz čije se perspektive posmatra, od njega načiniti čoveka. Samo, kakav će to čovek postati? Onaj sličan dedi, pomalo grub ali ispravan, ili, možda, sličniji ocu, koji služi kaznu zbog svojih grešaka? Pitanja se samo nižu kroz gusto tkan tekst, a odgovore na neka od njih ponudiće starčeva mudrost, dok će pak neka ostati da lebde u vlažnoj tami šume, nalik na duhove prošlosti.
Naslanjajući se na svoj dosadašnji opus, Karakaš kroz štivo, koje kritika s pravom vidi kao simfoniju jezika i izraza, stvara opipljiv i delikatan svet kroz koji koračaju dva lika, tragajući za nečim neuhvatljivim. To „nešto“ se možda nalazi oko njih, a možda i u njima samima, jer se, kako sam autor ističe, svako putovanje u šumu pretvara u putovanje u sebe.
