ZEMLJA SNEGA

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, počeo je 1934. godine da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.Ovaj roman o ljubavi glavnog junaka i gejše uživa kultni status u Japanu, kao, recimo, Madam Bovari u francuskoj književnosti, ili Ana Karenjina u ruskoj. Kao i svi veliki romani, Zemlja snega čini da osetimo duh Japana mnogo bolje od stotinu eseja. Uzor za Komako, glavni lik u romanu, bila je gejša Sajo Masuda (1925-2008), koja je napisala prve memoare jedne gejše, i objavila ih 1957. godine.
Ovo je treći prevod Zemlje snega na naš jezik.

„U staklu prozora odražavalo se lice devojke koja je sedela naspram njega. Napolju se tada smrkavalo, a u kupeu nije bilo upaljeno svetlo, pa se prozor pretvorio u ogledalo. . . U dubinama tog ogledala promicao je večernji pejzaž. Kao u filmskim kadrovima koji se preklapaju, ono što se ogledalo u staklu prožimalo se sa pozadinom. Odrazi lica nisu bili povezani s predelom, pa ipak su se lica, prozirna, neopipljiva, i pozadina, nejasna u sve većoj tami, stapali u neku vrstu nezemaljskog, simboličnog sveta. A kad je negde sa planine sinulo svetlo i zablistalo na devojčinom licu, Šimamuri je zastao dah od neizrecive lepote. . . “ „Nebeska reka tekla je iznad njih u pravcu u kome su trčali. Komakino lice kao da se kupalo u njenoj svetlosti. Oblik njenog uskog, pomalo orlovskog nosa nije se jasno isticao, a boja njenih malih usana se izgubila. Zar je tako slaba bila svetlost koja preseca i preplavljuje nebo? Šimamuri je bilo teško da poveruje. Svetlost je bila još slabija nego u noći mladog meseca, a ipak je sama Nebeska reka bila blistavija od najblistavijeg meseca. Pri tom slabašnom svetlu koje na zemlji nije ostavljalo nikakve senke, Komakino lice lebdelo je poput starinske maske. Bilo je čudno što čak i maska ima miris žene.“ Zemlja snega